Spontani pobačaj je česta pojava, ali za crnkinje to nije utešno, već zastrašujuće.
Kada sam imala 11 godina, bila sam ubeđena da ću jednog dana imati blizance koje ću nazvati ‘TreyVaughn’ i ‘TayShawn’. Sada ta imena postoje samo iz komičnih i nostalgičnih razloga na listi imena za bebe u aplikaciji za beleške na mom telefonu, koju ažuriram već više od deset godina. Čak i u periodima kada sam bila sigurna da više ne želim decu, kada mi je beba bila poslednja stvar na umu, lista je i dalje postojala. Čula bih neko ime, dodala ga na listu. Ponovo bih pročitala listu, videla ime ‘Wren’, zadrhtala, proklela osobu koja sam bila kada sam to ime izabrala i uklonila ga. Ovo leto, budućnost je bila tu. Test je pokazao da će barem jedno od tih imena biti upotrebljeno. U kupatilu na drugom spratu kuće u provinciji Newfoundland, ugledala sam dve linije i potrčala niz stepenice. Moj muž Josh je mogao da vidi uzbuđenje na mom licu pre nego što sam uspela bilo šta da izgovorim. ‘Šališ se’, rekao je. ‘Trudna sam.’ Njegov izraz lica — poput onog kada me je prvi put video u venčanici ili pre nego što me je prvi put poljubio — nikada neću zaboraviti. Podigao me je u zagrljaj i zavrteo. Bila sam šokirana sopstvenim ushićenjem. Dok se to nije desilo, nisam znala kako ću reagovati. Doneli smo odluku da pokušamo. Ovog puta, zaista. Odlučila sam da želim biti majka. Ali deo mene koji je bio nesiguran više od 30 godina šapnuo je ‘zaista želiš?’ Ispostavilo se da zaista želim. Kada su se te dve linije pojavile na testu, znala sam da zaista želim. Kada sam skočila u njegove ruke i smejala se dok me je vrtio, zaista, zaista sam želela. Činjenica da su spontani pobačaji česta pojava je jedna od retkih poznatih činjenica o njima koje se otvoreno pričaju. Kada prolazite kroz to, čujete to još češće… ‘To je veoma često’, postale su tri reči koje sam zamrzela.
