I pored ulaganja od 43.000 evra, i dalje izbegavam ogledalo
Fluorescentno svetlo u čekaonici dermatologa nemilosrdno je prema svima, čak i prema devojkama u dvadesetim koje bezbrižno skroluju telefone. U jednom trenutku uhvatim svoj odraz u staklu i instinktivno skrenem pogled. Nakon 47.000 evra uloženih u razne estetske procedure, moglo bi se pomisliti da sam prevazišla taj refleks. Ali nisam. I dalje izbegavam ogledala kao da su mesto na kojem se susrećem sa sopstvenim strahom.
Četrdesetu sam napunila pre tri godine. Od tada sam prošla sve što savremena estetika nudi: zatezanja, filere, botoks, lasere. Novac sam skupljala godinama, radila u marketingu, štedela i verovala u jednostavnu računicu da ako popraviš spolja, popraviće se i iznutra. Ispostavilo se da je to bila najveća zabluda.
Počelo je bezazleno. Jedna injekcija botoksa dve nedelje nakon rođendana, jer sam bila ubeđena da su mi se bore oko očiju pojavile preko noći. Medicinska sestra koja mi je to radila bila je mlađa od mene, sa kožom koja je izgledala kao filter. Rekla mi je da ću biti oduševljena. I bila sam, kratko.
Onda sam primetila da mi je čelo ukočeno, a donji deo lica deluje opuštenije nego ranije. Sledeći korak bili su fileri. Zatim su obrazi počeli da izgledaju neprirodno u odnosu na vrat. Uvela sam radiofrekvenciju, pa laser. Svaki pokušaj da nešto ‘popravim’ otvarao je novo nezadovoljstvo, kao igra bez kraja u kojoj stalno jurite sledeću verziju sebe.
Sve te procedure rade. Koža je zaista glađa. Linije su blaže. Ljudi vam govore da izgledate sveže, ali ne znaju tačno šta se promenilo. Ali osećaj ostaje isti.
Tek kada sam sabrala sve, shvatila sam razmere. Tih 47.000 evra moglo je da bude terapija godinama, putovanje koje menja perspektivu, sigurnost koja umiruje. Umesto toga, dobila sam lice koje u određenom svetlu izgleda mlađe i osećaj koji se nije pomerio ni za milimetar. Najgori deo, iskreno, nije ni novac. Nije ni bol. Pravi bol dolazi ujutru, kada izbegnem da se pogledam u ogledalu dok perem zube.
Živimo u svetu u kojem svi nešto rade na sebi, a niko to ne priznaje. Slavimo ‘prirodno starenje’, ali znamo da iza toga stoje najbolji doktori. Nisam počela sa procedurama jer sam mrzela svoje lice. Počela sam jer sam se plašila da ću postati nevidljiva. U svetu u kojem se vrednost žene meri kroz izgled, svaka bora deluje kao gubitak prostora, pažnje, važnosti.
